|
 Crveni karanfili- je tužna ljubavna priča mlade novinarke Milice Tojagić, koja je jedna od najaktivnijih članova omladinske redakcije.
Svratila je u cvećaru i kupila veliki buket karanfila. Zatim je lagano pošla ka glavnoj kapiji i uputila se ka aleji.
„Opet Vi gospođice. I juče ste bili ovde.“
„Da, opet sam došla. Donela sam svežeg cveća. Malo ću se isplakati i vratiću se kući. A tako Vam je to, kao da ni on ni ja ne bismo voleli da smo na nekom drugom mestu, među svojim vršnjacima.“
„Znam, dete moje, zar ne vidiš da je zahladnelo? Jesen je, a ti danima sediš na ovom mestu. Čuvaj zdravlje, a mrtve ne možemo povratiti iz groba. Misli na sebe. Mlada si, čitav život je pred tobom.“
Nogu pred nogu Branka je krenula dalje. Prijali su joj mir i tišina koja se širila oko nje. Pod nogama joj je šuštalo lišće, baš kao ionog dana kad je išla za Zoranovim sandukom. Zaustavila se ispredbele mermerne ploče na kojoj je pisalo: ŽIVKOVIĆ ZORAN 1992-2010. godine.
Spustila je buket pored jučerašnjeg i sela na klupu. Podigla je oči i srela se sa Zoranovim pogledom. Učinilo joj se da je njegov osmeh vedriji, kao da se raduje što je ponovo vidi. Branka se trgla. O čemu je to ona razmišlja? Zoran je mrtav, a ona gleda samo njegovu sliku . Tu sliku je dobro poznavala. Istog dana su se slikali za indeks i bili su ponosni što su postali studenti. Suze su joj kvasile lice. Pustila ih je da teku. Opet je osetila grižu savesti. Ona je bila krivac za njegovu smrt, bila je sebična, mislila je samo na sebe i svoje zadovoljstvo, ali sada je bilokasno da ispravi svoju grešku.
Zorana je poznavala još od detinjstva. Stanovali su u komšiluku, zajedno su odrasli. Zoran je imao majku koja je Branku volela kao rođenu ćerku.njeni roditelji nisu imali ništa protiv njihove veze, jer je Zoran bio povučen i miran. Došlo je vreme kada su pošli u gimnaziju. Slučaj je hteo da budu u istom razredu. Ubrzo je cela škola znala za njihovu ljubav. Svi, pa čak i profesori. Bili su dobri đaci pa im niko nije zamerio što su se za vreme odmora odvajali u stranu o šaputali svoje tajne.
Posle mature Branka je upisala prava a Zoran mašinski fakultet. Razdvajalo ih je samo predavanje. Prijatelji su ih zezali nazivajući ih sijamskim blizancima. Gde gid je bila Branka, tu je bio i Zoran. Zoran je bio ljubomoran iako branka nije davala povoda za to.
„Branka, ti i ja smo stvoreni jedno za drugo, da budemo zajedno i nikada me ne smeš ostaviti, jer ja sam bez tebe izgubljen.“
„Ti si mi prva ljubav, Zorane. A ona se teško zaboravlja.“, odgovorila mu je Branka.
Jednog dana u Brankinu grupu na fakultetu je došao novi student, Nenad. Svim devojkama je zavrteo mozak, ali je njemu za oko zapala Branka. Trudio se da uvek bude u njenoj blizini, a Ranka ne bi bila devojka ako joj ne bi prijali njegovi komplimenti, naročito kad je uvidela da Nenad ne zavodi sve devojke. Nenad je imao kola, oblačio se modeno i bio lep. Uveravala je sebe da i dalje voli Zorana, a da je ovo sa Nenadom samo šala. Nenad je bio isuviše siguran u sebe da bi dozvolio da doživi neuspeh kod devojke kao što je Branka. I dalje je bacao pogled na nju, a Branka je polako počela da popušta. Više nije želela da je Zoran čeka pred fakultetom, praveći se da će ranijekući da bi se mimoišli. U stvari, ona je odlazila sa nenadom na čaj ili u vožnju autom. Na predavanja nije više odlazila. Znala je da je zaljubljena u Nenada i morala se nekome poveriti. Ispričala je majci.
„Nenad je, čini mi se Branka, dobra prilika za tebe. Kad se venčate njegov otac će vam kupiti auto, što i jeste za njega, a sa Zoranom bi i glad trpela. U stvari, to je bila dečja ljubav. Bila pa prošla.“. govorila joj je majka.
Branka je prestala da voli Zorana, nije znala kako da mu objasni da mu je njegova ljubav dosadila. On nije imao novca i nije mogao da je izvede u bioskop ili u kafić. Sa Nenadom je dobila novi svet, svet iz kojeg nije htela izaći. Svidelo joj se da večera u skupim restoranima, da posećuje noćne lokale i da se zabavlja do jutra.
Jednom prilikom Nenad je pozvao svoje prijatelje na žurku. Pio se viski i šampanjac, pušilo se i bilo je veselo. Negde oko ponoći Branka zamoli Nenada da je otprati kući, ali on nije hteo ni da čuje.
„Ljubavi,zar večeras da odeš ranije? Kuća je velika i ima mesta za sve nas.“ Nije se protivila kad ju je odveo u susednu sobu i počeo ljubiti. Iznenada je u sobu utrčao Zoran
„Branka! Znači istina je!“
„Odlazi odavde i ostavi me na miru! Mrzim te i prestani da me voliš! Između nas je sve gotovo!“, uzvratila mu je Branka.
Od te večeri Zorana nije viđala. Jednog dana za ručkom majka joj je rekla: „Zoranova majka nas ogovara. Kaže da si ga ti napustila i da je to uzrok njegove bolesti. Priča se da je zbog tebe napustio studije. Lekari ne znaju šta mu je, a ja mislim da, kao i drugi muškarci, teško podnosi poraz.“
„Majko, žao mi je Zorana, ali šta mu ja mogu? Preosetljiv je, ali naći će sebi devojku. Nije me briga šta priča komšiluk. Ja mogu i hoću da imam koga želim.“, odgovorila joj je Branka.
Prošla je godina kako nije videla Zorana, samo je čula da je u bolnici. Vreme je provodila sa Nenadom. Zabavljali su se i kovali planove za budućnost.
Nenad je slavio rođendan i na večeru je pozvao je na večeru sve prijatelje, jer je trebao da se veri sa Brankom.
„Majko, idem ja dole. Sačekaću Nenada ispred kapije.“, rekla je Branka oblačeći kaput. Na stepenicama je sela Zoranovu majku svu u suzama: „Tebe tražim, Branka. Nikad ne bih došla po tebe, ali on umire. Stalno te traži i doziva. Pođi sa mnom, Branka. Neće moći umreti dok te ne vidi.“
„Sada nemam vremena. Doći ću sutra.“
„Ali sutra će biti kasno! Molim te pođi sada sa mnom.“, molila je Zoranova majka.
Branka se uplašila kad je videla Zorana. Bio je živi leš. Za godinu dana se mnogo promenio. Kada je prišla krevetu, nasmešio se.
„Branka, došla si.. morala si doći, da te vidim poslednji put.“
„Da, Zorane. Došla sam. Nisam znala da ti je ovako loše, inače bih došla ranije.“
„Branka, daj mi tvoje ruke.. tako.. sad mi je lakše.“
Stresla se od hladnoće njegove ruke, ali ih nije povukla. Htela je nešto da kaže ali je on prekide: „Otvori ladicu i uzmi moj dnevnik. Ne ljuti se ako sam te negde uvredio. To je zato što sam te voleo.“
Branka je osetila stisak njegove ruke.
„Dođi nekad i poseti moj grob. Dođi dok se ne udaš, a posle nemoj.“
„Zorane, oprosti, bila sam neprvedna prema tebi. Toliko sam te volela, da nisam bila svesna toga.“, mislila je Branka, ali nije ništa rekla jer se osećala krivom.
Osetila je popuštanje njegove ruke, stresla se. Oči su mu bile zatvorene, a na usnama je ostao osmeh.
UMRO JE PRED DEVOJKOM KOJU JE VOLEO, KOJU NIJE MOGAO DA ZABORAVI. I tada se zaklela nad njegovim grobom da se nikada neće udati. Dolaziće na njegov grob dokle god bude mogla hodati i donosiće crvene karanfile, cveće koje joj je poklonio prvi put. Cveće koje je voleo i koje je želeo da nosi na njihovom venčanju. |
