|
Tužne oči retko ko ima, ali tužni smo skoro svi. Često sretnem devojčicu s okicama punim suza, u ruci steže plišanu igračku... Jedino dete koje mogu videti da se igra i pri tom zna da vozi rolere  Deca danas kao da nisu deca. Sede u kući pred kompjuterom, glavna zanimacija im je Fejsbuk, omiljena pesma neka neprikladna za njihove uši i pre svega vulgarnog sadržaja. A o najdražem piscu da ne govorimo. Ne čitaju, jer to nije u trendu. Hobiji, kao što su pisanje pesama ili bavljenje nekim sportom su retkost. Često se zapitam gde svi mi jurimo? Roditelji, nastavnici, prolaznici - svi smo stranci.
Ni sama sebe dovoljno ne poznajem, ali znam da sam kao klinka pravila kolače od blata, nalazila najbolja mesta za skrivanje kad igramo žmurke, uživala sam u vožnji bicikla, slušala sam dečiju muziku, a najdraži pisac mi je bio Zmaj (mada više nije).
Danas, sve to je nestalo. Ponekad mi deluje kao da moje detinjstvo nije bilo stvarno, jer sve je drugačije. Promene su dobre, samo me ove novonastale užasavaju. Volela bih čuti dečju graju, smeh, roditeljske uzvike: “Dolazi na ručak,odmah!“ Ma videti neko dete napolju. Ostaje mi jedino da se pitam ko je kriv? Roditelji, tehnologija, samo društvo, pojedinac? Da nisam i ja kriva jer ništa ne menjam i gledam svoja posla, iako primećujem dosta toga. Verujem da jesam, koliko i svi drugi.
Razlika postoji .Ja se često zapitam. A vi?
Tužne oči imam ja, ali to ništa ne menja, jer tužni su svi. I svako detinjstvo maglom užitaka koja nisu dečja prekriveno je. E to je najtužnije.
Autor:Vana |
